Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! -

(Трећи део)

Краљевина Србија у Великом рату
(1914–1918)

Величина и значај једне земље се увек одређивао према величини територије коју заузима, дакле, границама у којима се та земља налази. Србија је, 1914. године, имала своју заокружену државну територију. Захваљујући великом ауторитету краља Петра I Карађорђевића, који је био најомиљенији владар у целој историји Србије, стекли су се услови да Србија постане заиста напредна и демократска земља. Добар географски положај, демократски устав и почетак индустријализације земље погодовали су и снажном уздизању грађанске класе. Релативно мали проценат становништва је живео у градовима. Већи део је живео у руралним срединама. Све је то водило ка томе да Србија буде самодовољна и у великој мери независна земља, али, та и таква Србија, била је трн у оку и онима на Истоку и онима на Западу.

Потребно је неколико битних услова да становништво једне земље, државу у којој живи, осећа и прихвати као своју. Чини се да се доста тих услова испунило у време када је Србијом владао краљ Петар I Карађорђевић. Демократски и правни систем је доста добро функционисао. Војска и полиција су постале оружане формације у које је народ имао поверења. И, можда, оно што је најважније, идеолошку основу – у духовном смислу – чинила је Православна црква. У основи етичких вредности био је патријархални морал, што је резултирало тиме да је велика већина појединаца имала већ усвојене високе етичке вредности.

Али, судбоносни догађаји су се приближили великом брзином. Аустроугарска је анкетирала Босну и Херцеговину, што је изазвало отпор међу становништвом. Ницале су романтично-патриотске организације, чији је основни циљ био ослобађање од стране доминације и борба за националну слободу. Најпознатија међу њима била је „Млада Босна”. Чинили су је углавном млади људи, међу којима је био и будући нобеловац Иво Андрић. За све њих Србија, са својим успешним ослободилачким ратовима и устанцима, је била пример којим путем треба ићи да би се циљеви националног ослобођења и остварили. Србија није могла бити изолована из свих тих процеса.

Краљ Петар је био изложен великом притиску европских влада и владарских кућа да процесуише и казни официре припаднике „Црне руке”, због Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића и Драге Машин. Разлог за ово може лежати и у чињеници да бунтовнике увек прати и известан романтични ореол. Кад изричете казну, ви имате жељу да извршено дело окарактеришете као негативно, а његовог извршиоца изопштите из друштва и прикажете га као негативну личност. Али, постоји опасност да негативац, у очима јавног мњења постане јунак или мученик. У том смислу, сваки случај је посебан, и све зависи од читавог низа околности. Одбијањем да процесуира чланове „Црне руке”, краљ Петар је избегао ову замку да официри, чланови „Црне руке”, буду или национални хероји или мучитељи. Тиме је краљ Петар изазвао велику суревњивост европских влада и краљевских кућа.

Када је 28. јуна 1914. године, Гаврило Принцип са својим друговима из „Младе Босне” извршио у Сарајеву атентат на Франца Фердинанда и његову супругу Софију, влада Аустроугарске монархије је, без много двоумљења, упрла прст на Србију и организацију „Црна рука”. Иако је Србија понудила пуну сарадњу у откривању свих околности око евентуалне умешаности организације „Црна рука” у сарајевски атентант, ништа није вредело. Србија је добила ултиматум, који једноставно није могла да прихвати. Србији, тек изашлој из Балканских ратова, никако није било у интересу да зарати с моћном Аустроугарском монархијом. Влада Србије је покушавала на разне начине да спречи даљи неповољни развој догађаја, али је све било узалуд. Аустроугарска је Србији званично објавила рат, 28. јула 1914. године. Велики рат је почео…

Извршиоце атентата на великог војводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију су похапсили. Они су, у великом процесу, осуђени на дугогодишњу робију. Гаврило Принцип је послат на издржавање казне у затвор „Терезин” у Чешкој. Услови у том затвору су били стравични. Гаврило Принцип је био подвргнут невиђеној тортури, али десила се једна чудна ствар. Уместо осуђеног терористе, Гаврило Принцип је постао херој и мученик! Стихови песме „Умирање” одсликавају кратак и трагичан живот и смрт Гаврила Принципа, али и многих сличних њему – људи сличних стремљења и спремности за жртвовање:

„Наше ће сјене ходати по Бечу,
лутати по двору,
плашити господу…”

Ове пророчке речи као да су наговестиле судбину и целе Аустроугарске монарихије…