(Четврти део)
Као што је већ напоменуто, у овом тексту, аустроугарска војска је напала Србију из више праваца: из Босне преко Дрине и из Аустроугарске преко Саве и Дунава. Био је то окршај две, по много чему, несразмерне војне силе. Аустроугарска је имала бројчано надмоћнију и боље опремљену војну силу. Насупрот те огромне војске, нашла се бројчано слабија и лошије опремљена српска војска. И та сељачка српска војска у опанцима, потукла је, до ногу, елитну аустроугарску армаду!
Српски војник је имао врло једноставну опрему. Од државе је добијао: пушку, муницију, два пара опанака и тврди војнички хлеб познат под називом „таин”. Само војници првог позива, старости између 20 и 30 година, добијали су униформе. Остали су у војску ишли у својим народним оделима. Носили су: шајкачу (српску мушку народну капу), гуњац, чакшире, вунене чарапе и опанке од свињске коже. Сви ови одевни предмети прављени су од грубог вуненог сукна у домаћој радиности. Ко је у домаћинству имао коња – мобилисан је заједно с коњем у коњицу. У Србији, скоро да није било куће из које неко није отишао у Велики рат.
А какви су то људи били, који су кренули за краљем Петром Карађорђевићем – „Илић чича Пером”, како су га од милоште звали.
Као детету, од неких десетак година, урезала ми се у сећање слика из старе породичне куће у делу села, који се звао Бурјан. У тој кући су и даље живели мој прадеда Живојин и прабаба Станојка (Нока) Стокић. Ту су се, повремно, окупљали старци исписници, како су једни друге звали, и који су, сви одреда, били у Великом рату. И уз домаћу ракију, крену приче о рату. Често су цитирали речи песме: „Ко не знаде шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”. Између осталих, чуо сам тада и причу о њиховом побратиму Светомиру Лукићу, који је имао коња именом Путко. Светомир је, заједно с коњем, мобилисан још 1912. године. О њему се пуних седам година ништа није знало. Кад се рат, напокон, завршио, Светомир се, једног јесењег дана 1919. године, на свом коњу, полако враћао кући. Када је, онако на коњу, сишао у чаршију у Раброву, нико га није препознао! Поцрнео и остарио пре времена, Светомир је био други човек. У рабровској чаршији увек је пред кафанама седело беспослено друштво. Неко је овлаш погледао чудног коњаника и дрекнуо окупљенима за столом: „Ма људи, ене га Светомир! Жив је! Оно је његов Путко!”
Очас посла је група радозналаца опколила коња и јахача. Наравно, сврате Светомира у кафану да попије пиће и исприча шта се с њим дешавало све ове године. И шта ће, Светомир сврати на пиће и отегну се прича. Долази једна тура пића за другом. Светомир седи на столици испред кафане и у једној руци држи узде од коња Путка. У неко доба, већ добро загрејано друштво, почиње и да се шали. Један од присутних каже Светомиру: „Ајде да се кладимо у туру пића да Путко не зна сам да нађе пут до куће после толико времена!” И наравно, падне опклада. Светомир пребаци узде Путку преко врата, пљесну га по сапима и рече: „Путко, иди кући!” И коњ навикнут на заповести свог господара, полако крене кући. Кад је стигао пред капију, почне да рже и топће ногама. Нека од жена изађе у двориште да види шта се то догађа на капији, кад виде коња без јахача, почне у глас да кука и плаче, мислећи да се коњ сам вратио кући, а да је Светомир погинуо. У неко доба, један од оних из веселог друштва испред кафане, пролазећи поред капије, зачу лелек и плач жена. Брзо их је умирио и обрадовао вешћу да је Светомир жив и да су свратили у кафану на пиће!
Слушајући све те разне приче, моја прабаба Нока би знала да добаци: „Е, тешко вама, проклети да сте! По седам година сте били у рату, а никакву ни пензију ни инвалиду нисте од државе добили!” На то би мој прадеда Живојин жустро одвратио: „Ћути, Нока! Најважније је да смо се вратили живи и здрави. Многи нису имали ту срећу.”
Моје лично искуство с једним од ратних другова мога прадеде Живојина било је врло трауматично. У једној несташној дечјој игри, пао сам с темеља незавршене зграде у комшилуку и сломио десно раме. Кључна кост је пукла, а јабучица од раменог зглоба дошла под пазух. Ћутао сам и трпео ужасне болове, али, када је требало да скинем џемпер пред спавање, све је постало јасно. Моје родитеље је ухватила паника! Шта да раде с дететом којем треба лекарска помоћ у селу у којем нема струје ни телефона ни моторног возила за превоз, а најближи лекар је у граду Пожаревцу, који је 30 км далеко. Мој деда Славко, мајчин отац, је некако дошао до речи и рекао мојим родитељима да ме одмах воде код Доме (Радомира) у оближње село Душманић. Тај Дома је био болничар у српској војсци у Великом рату. Следеће чега се сећам била је слама у плитком лесу у колима која је вукао један коњ. Кад смо стигли код деда Доме у Душманић, укућани су брзо отворили капију и изнели ме на горњи бој (спрат).
Заувек ми је остала у сећању соба с дашчаним подом прекривеним застиркама, на сред собе дрвени сто и столице, дрвени кревет, у углу шпорет у коме је горела ватра. Деда Дома – висок, мршав, човек с шеширом на глави и неизбежном цигаром у углу усана, оштро је издавао наређења: „Жено, стави воду на шпорет да се греје! Донеси гушчију маст, завоје и једно клупче вуненог предива.” Кад је све било спремно, посадили су ме на једну од оних дрвених столица. Деда Дома је наредио мојим родитељима да ме чврсто држе. Онда је повређено место добро загрејао крпама потопљеним у врућу воду. Потом је узео гушчију маст и дуго је утрљавао у повређено место. Једног тренутка сам само чуо једно „клик”, као кад удариш дрвеним штаповима један о други и рамени зглоб је био враћен на место. Испод пазуха ми је ставио оно клупче упредене вуне и чврсто увезао завојима, исеченим од чаршава. Још исте вечери су ми престали болови. Раме је зарасло. Ни на једном каснијем прегледу и рентген снимцима последице те повреде из детињства се нису виделе.
Тек много година касније постало ми је јасно како су ти људи издржали и преживели све страхоте Великог рата у којем су били принуђени да учествују…
Живота Здравковић
Следи наставак…
Насловна фотографија: Драгутин Матић, познат као Око соколово, (1888—1970) најпознатији је српски војни извиђач. Учествовао је у свим борбама српске војске од 1910. године до краја Првог светског рата. Аутор фотографије је Самсон Чернов.
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Први део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Други део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Трећи део)