(Шести део)
Велики рат и Србија
После напада из више праваца, српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем. Српске снаге су све више потискиване према Црној Гори и Косову и Метохији. Врховна команда је донела одлуку да се главнина српске војске повуче преко северне Црне Горе и Албаније према албанским лукама Драч и Валона. Ту ће српску војску дочекати савезнички бродови и пребацити је на оствро Крф у Грчкој. Овој одлуци се одлучно супротставио војвода Живојин Мишић, који је сматрао да целокупну војску треба извући из борбеног додира с непријатељем на подручје северне Црне Горе, одморити и нахранити људство, реорганизовати и попунити јединице оружјем, муницијом и људством, а потом кренути у изненадни и одлучни контранапад. Врховна команда, на челу с принцом Александром Карађорђевићем, је одлучно одбила све Мишићиве предлоге и сугестије. Започело је тешко и смртоносно повлачање преко албанских гудура, у народу познато као албанска Голгота. Био је то први случај у савременој историји да територију сопствене земље напупштају: краљ, влада и комлетна војска, као и мноштво избеглица. Војска је морала да уништи и сво тешко наоружање и комору. Губици српске војске током повлачења преко Албаније су били стравични. До албанских лука су стигли изнурени и исцрпљени српски ходајући костури.
Нико више није веровао да ће српска војска опстати. Савезници су дуго оклевали да пошаљу обећане бродове ради спасавања преживелих српских војника. Тек када је руски цар Николај Романов запретио да ће напустити савезништво с Антантом, Французи су послали прве бродове. У тој флоти био је и велики број италијанских бродова. Италија је капитулирала и прешла на страну Антанте. Њој је, за ову промену стране у рату, обећан и значајан део далматинске обале.
Држава Србија се тешко опорављала од ратних страхота. Сви битни елементи функционисања српске државе лоцирани су у Солуну. Ту је било седиште владе, врховна војна команда и скупштина. Радиле су школе. Штампане су српске новине. Функционисао је финансијски и судски систем. Тадашњи министар Краљевине Србије био је Лазар Пачу. Он је инсистирао да се строго поштује финансијска дисциплина. Није допустио прекомерно и непотребно трошење новца. Чак је, преко својих веза, инсистирао да Србија уредно измирује своје финансијске обавезе, чак и према Аустроугарској, која је била ратни противник. Знао је да ће се рат једном завршити и да ће углед земље зависити, у великој мери, од тога. И био је потпуно у праву.
Други важан моменат за имиџ Србије на међународном плану био је Солунски процес. На том процесу главни оптужени био је пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Процес се одвијао пред Високим војним судом, у периоду од 28. маја до 5. јуна 1917. године. Уз Аписа, осуђена су још двојица његових сабораца и то: Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Ова двојица су били припадници организације „Млада Босна”. Сва тројица су оптужени за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића и рад на организацији војног пуча, којим би био уклоњен регент Александар Карађорђевић. Био је то, наводно, услов за склапање сепаратног мира, који су захтевали представници Аустроугарске монархије. Оптужница је обухватала још 124 официра и нижих официра и сви су осумњичени за велеиздају. Изречено је неколико смртних казни и више дужих временских казни. Већина осуђених је касније помилована и ослобођени су даљег издржавања досуђених казни.
Сам Апис стрељан је у зору, 26. јуна 1917. године. О позадини и карактеру тог судског процеса можда најречитије говори тестамент и последња жеља осуђеног Аписа, који гласи: „Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије.”
Овде је можда добро истаћи да се међу оптуженима за велеиздају нашло и име Драгољуба Драже Михаиловића и име Пунише Рачића. Драгољуб Дража Михаиловић одбио је да пред војним судом у Солунском процесу изнесе отежавајуће околности на штету оптуженог Драгутина Димитријевића Аписа. Стицањем чудних историјских оклоности Дража Михаиловић је, у току Другог светског рата, постао командант Југословенске војске у отаџбини. На крају рата, када је постало извесно да ће партизански покрет победити у Србији, одбио је могућност да побегне из Србије. Ухапшен је, осуђен и стрељан као народни издајник.
Фотографија: Александар Симић
Други учесник ових догађаја, Пуниша Рачић, је српски политичар пореклом из Црне Горе. Био је кључни сведок на суђењу Драгутину Димитријевићу Апису. У историји је остао упамћен као човек који је као народни посланик, у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 20. јуна 1928. године, убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем – оснивачем Хрватске сељачке странке.
Али, да се вратимо Солунском процесу.
И тада, али и много година касније, установљено је да је читав Солунски процес против Драгутина Димитријевића Аписа био монтиран. Био је то императив одређеног политичког тренутка и историјских околности у којима се Србија нашла. Томе у прилог иде и чињеница да су владе многих западних земаља тражиле од краља Петра Карађорђевића да осуди припаднике организације „Црна рука”, на чијем је челу био Апис, због атентата на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин. Краљ Петар је дуго одолевао овим притисцима. Србија је била оптужена и за умешаност у атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву, 1914. године.
Све ове неповољне околности по Србију искоришћене су те 1917. године. Уз два припадника организације „Млада Босна”, Апис је осумњичен и осуђен за дело које није починио. Да све буде још чудније, доприноси и судбина Пунише Рачића, који је био кључни сведок оптужбе на Солунском процесу. Пуниша Рачић је умро у Београду, 16. октобра 1944. године.
Драгутин Димитријевић Апис је рехабилитован тек одлуком суда Републике Србије из 1953. године, којом је установљено да је читав поступак против Аписа и другова био измонтиран. Сви уступци које је Србија тада направила, показали су се небитним за даљу судбину државе.
Судбина Србије, на крају Великог рата, решавана је на Версајској конференцији. У почетку, без присуства Србије. Земље победнице, међу којима је била и Србија, кројиле су нове границе у Европи и на Балкану. Регент Александар био је врло повређен оваквим понашањем дојучерашњих ратних савезника. Тек на његово упорно инсистирање, уз помоћ Француске, издејствовао је формирање Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца). Међу савезницима је било много противника овој идеји.
Међу најгласнијим и најупорнијим противницима овој идеји био је и прослављени војсковођа Живојин Мишић!
Његова упозорења нису била лаичка. Поред војног образовања, Живојин Мишић је имао и широко опште образовање. Говорио је четири страна језика. Жена му је била Немица по пореклу, али врло одана мужу и земљи у којој је одлучио да живи. Синови војводе Мишића били су резервни официри. Све у свему, војвода Мишић је био човек од интегритета, чије је мишљење ваљало уважити. А десило се нешто сасвим супротно. Војвода Мишић је пао у немилост регента Александра. Регент Александар био је упоран у својој идеји о стварању Југославије.
Југославнија је створена у врло неповољним историјским околностима по српски народ. Србија је из Великог рата изашла као потпуно девастирана земља. Велики део српске популације био је једноставно уништен. У свој својој суровости показало се уверење које је до данас остало у српском народу:
„Кад дође до рата, држава даје топове, богаташи дају волове, а сиротиња своје синове. Кад се рат заврши, држава узме своје топове, богаташи узму натраг своје волове, а сиротиња сахрањује своје изгинуле синове.”
И управо се тако десило!
Други битан и неповољан историјски тренутак по Србију настао је када је у Царској Русији избила велика Октобарска револуција. С политичке сцене уклоњена је царска породица Романов – моћних заштитника Србије и српског народа. У таквим околностима, стварање Југославије, могло је бити само на штету српског народа. Тако се и десило. Девастирана и осиромашена Србија, никако није мобла бити онај неопходни кохезиони фактор за стварање југословенске државе и нације.
Такође, битан фактор је било и то што на просторима Краљевине Југославије нису живели само Срби. Хрвати, Словенци, босански муслимани, Македонци, Албанци с Косова и Метохије били су принуђени да прихвате краља, који није био њихов и идеологију и културну матрицу с којом се нису слагали. Чак ни делови српског народа који су били под влашћу Отоманске империје или Аустроугарског царства, имали су другачију културну матрицу. Иако су то људи истог словенског корена, културолошке разлике нису биле без значаја. У деловима који су били у саставу Отомаске империје остао је: „Жал за пусто Турско”, а у деловима који су били под Аустроугарском, чак и у деловима насељеним српским живљем, остала је крилатица: „Неста Карла, неста пара. Неста Фрање, неста хране. Дође ‘бре’, однесе ђаво све!”
Оваке културолошке разлике, иако на први поглед безначајне, утицале су на цепање јединства српског националног корупуса. То је омогућило другим нацијама: Хрватима, Словенцима, муслиманима, Албанцима и другима да од Србије изнуђују све веће уступке. И десио се невиђени парадокс: Србија и Црна Гора, које су у Краљевину Југославију утопиле своју државност и, поготово Србија, поднеле највеће жртве за њено стварање, биле су принуђене на бескрајне уступке. Уместо да буде обрнуто. У томе су нарочито предњачили хрватски посланици, чији је цинизам достигао врхунац, када је група посланика из Хрватске, ометајући рад Скупштине, изјавила:
„Хајде, већ једном реците, колико кошта та ваша крв на Кајмакчалану! Да вам то платимо, па да се разилазимо!”
Било је јасно да се Краљевина Југославија у таквим околностима и таквим поделама није могла одржати. Југославија је практично трајала док је био жив њен творац – краљ Александар. Краљ Александар је убијен у атентату у Марсеју 1934. гoдине приликом званичне посете Француској.
Налогодавци и инспиратори овог злочина никад нису до краја разоткривени, али прави разлози се могу наслутити.
Краљ Александар је спољну политику Југославије везао за Француску која је била велики савезник Србије у Великом рату. Читав градски слој у Србији формирао се под снажним франкофонским утицајем: од кутлуре, језика, моде, до развоја индустрије, војске и наоружања. До рата, у Србији је радило неколико фабрика авиона по француским лиценцама, и то је било врло разумљиво. Француски модел грађанског друштва био је много ближи српском менталитету од англосаксонског и германског модела. Из тог разлога, краљ Александар је морао бити уклоњен, а Србија заустављена у опоравску од последица Великог рата. Краљ је убијен у атентату, а над Србијом се надвила нова опасност. У Србији је нагло, после смрти краља, ојачао комунистички покрет. И на Србију је, као и на Русију, примењен потпуно исти концепт. Главни идеолог овог покрета био је Јосип Броз, чији је конспиративни надимак био Тито. Нико у Србији није знао да се иза псеудонима Тито крије Јосип Броз, бивши аустроугарски фелдвебел, који је на почетку Великог рата учествовао у свим великим биткама против српске војске.
Та нова идеологија изазвала је велику поделу у српском националном корпусу. Остаје питање: Зашто су се Срби тако масовно определили за идеологију коју је пропагирао човек о коме ништа нису знали, насупрот политике и идеологије оличене у виду легално признате краљевске династије Карађорђевић, војске и полиције? Покушај власти Краљевине Југославије да се са Хитлером склопи некакав споразум и да се избегну ратна разарања завршио се уличном револуцијом, 27. марта 1941. године. Уз повике: „Боље рат него пакт! ”, „Боље гроб него роб!”, срушена је влада.
Краљ је напустио земљу, а у Србији је започео стравичан грађански рат с далекосежним последицама. Србија је добила и рат на својим просторима и много гробова. У Србији је партизански покрет био најмасовнији. Следили су слични покрети у Црној Гори и Босни, у делу насељеним претежно српским живљем, као и у Хрватској, такође, у делу насељеним Србима. Окупаторске немачке трупе у Хрватској и Словенији су дочекане као ослободиоци. Под окриљем немачке војне силе, формирана је злогласна НДХ (Независна држава Хрватска). У другим срединама ојачали су снажни сепаратистички покрети. То је резултирало тиме да је у односу на број становника, релативно мали проценат Хрвата, Словенаца, муслимана и Албанаца учествовао у антифашистичком покрету. Цену отпора фашизму највише су платили Срби! Једино је Србија све време немилосрдно бомбардована. Немачка војска је у Србији за једног погинулог војника стрељала сто, а за рањеног, педесет Срба! У Србији стратишта цивила: Крагујевац, Бањица и многа друга. У Хрватској је пуном паром радио логор смрти Јасеновац, у коме је страдао велики број људи, највише Срба.
Ратна дешавања на просторима Краљевине Југославије су типичан пример суровог грађанског рата изазваног и потпомогнутог немачком војном силом. Сва предвиђања војводе Живојина Мишића су се у потпуности остварила. Наиме, војвода Мишић је 1919. године, по налогу регента Александра Карађорђевића, обишао подручје Хрватске и по повратку поднео исцрпан извештај. Извештај је био војнички прецизан, једноставан и с једном врло важном компонентом: проценом будућих дешавања. Укратко, војвода је био изричито против идеје о стварању заједничке државе са Хрватима. Сматрао је да границе Србије треба да буду установљене на основу изражавања слободне воље народа о томе у којој и каквој држави желе да живе.
Чињеница да је врло повољан план с Краљевином Југославијом у државном удару срушен, веома је разбеснела Хитлера. Знао је да све то потиче из Србије. Чим је било јасно да је рат с Немачком известан, војска Краљевине Југославије се распала по националним шавовима. Да бране Краљевину Југославију, остали су доследни углавном Срби и Црногорци. Следило је ужасно бомбардовање прво Београда а потом и других градова. У кратком априлском рату, војска Краљевине Југославије је поражена за само 16 дана.
Овде треба истаћи једну неспорну чињеницу: Краљевину Југославију су, својим животима бранили углавном припадници српског народа. Највећи број војника и официра, које су Немци заробили после слома Краљевине, били су Срби. Велики део њих се, по завршетку рата, није вратио у комунистичку Југосалвију која ја била под управом Јосипа Броза Тита.
У овом делу текста поређаћемо само неке општеприхваћене чињенице:
Сви покрети који су желели стварање сопствених националних држава, имали су типичне националистичке одреднице: у Словенији то је била Бела гарда у Хрватској НДХ (Усташе), у Босни и на Косову и Метохији то су бу биле Балије итд. Овоме је много допринела и комунистичка пропаганда, која је Краљевину Југославију окарактерисала као тамницу народа.
Чињеница је да су сви ти покрети, сад под паролом братства и јединства, били, у суштини, усмерени против основних интереса српског народа.
Са ове временске и историјске дистанце, може се закључити да је грађански рат на просторима Краљевине Југославије започео због супротстављања два основна концепта: део војске Краљевине Југославије под вођством генерала Драже Михаиловића, који није призано ни прихватио капитулацију пред Немцима и који је једини у свом покрету задржао ону битну одредницу југословенски.
Дража Михаиловић је био врховни заповедник Југословенске војске у отаџбини и самим тим, тај покрет је био усмерен против свих других сепаратистичких покрета на простору Краљевине Југославије, као и против циљева и интереса комунистичке партије, чија је основна идеја била рушење грађанског друштва и успостављање комунистичког уређења, сличног ономе у совјетској Русији.
Све то је довело до стравичног грађанског рата, чије је последице највише осетио и платио српски народ. У суштини, основне идеолошке разлике између покрета Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини могу се свести на следеће: покрет Драже Михаиловића у суштини је био унитаристички с циљем да српски народа, који је поднео највеће жртве за стварање Краљевине Југославије, више не чини уступке на своју штету, народима, коју су у Великом рату били на оној другој, пораженој страни. Сви други покрети били су уско националистички и, у суштини, сепаратистички.
У целом том хаосу појачаном и подстакнутом присуством моћне немачке војне силе, биле су могуће разне комбинације и идеје. У читавом том замесатељству, најбоље се снашла комунистичка партија под вођством Јосипа Броза Тита. Почетна идеја је била у ствари комунистичка интернационала са снажним ослонцем на Комитерну под вођством Стаљина и Русије.
Трагично је, колико је младих живота у Србији изгубљено и у току рата, а и по његовом завршетку. Основ стратегије комунистичке партије био је заснован на идеји да је Краљевина Југославија унитаристичка творевина и тамница народа у којој краљ и српски народ имају водећу тлачитељску улогу. Посредно, комунистичка партија је ојачала сепаратистичке и националне тежње, само с другачијом идеологијом. У Србији, тога времена, радничка класа је била малобројна и није могла бити онај пресудни фактор који ће битно утицати за стварање неопходне критичне масе за промену свести и државног система. У тек стасалој грађанској класи, утицај комунистичке идеологије, био је занемарљиво мали. Остаје велики део руралне Србије, у којој је био релативно мали број изузетно богатих земљопоседника. Већина су чинила сеоска домаћинства с малим и средњим поседима коју су члановима домаћинства омогућили основну егзистенцију без велике зависности од државе. У тим срединама је идеја о Краљевини Југославији била много разумљивија и прихватљивија од комунистичке интернационале. Овде се мора признати да је идеолошки приступ комунистичких пропагатора и идеолога био много прагматичнији и успешнији.
У току рата, читаве породице су се раслојавале и губиле. И на овом месту треба истаћи једну ноторну историјску чињеницу: најтрагичније је прошао покрет Драже Михаиловића и његове Југословенске војске у отаџбини. Већ је напоменуто да је то једини покрет који је у свом називу имао префикс југословенски. Једино је Дража Михаиловић ухапшен и осуђен на смртну казну у Србији. Његов покрет и следбеници добио је епитет четнички и ако то не одговара историјским чињеницама и истини. Све ово истичем због тога што ће се то одразити на правосуђе и изрицање казнених мера у комунистичкој Југославији.
Живота Здравковић
Уводна фотографија: Рушевине током бомбардовања Београда 1914.
Аутор: Непознат
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Први део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Други део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Трећи део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Четврти део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Пети део)