(Осми део)
Банда с Правног факултета
Ова банда оперисала је по Београду крајем 1991. и током 1992. године. Овај популарни назив добили су од београдског подземља. Припадници банде, сви од реда, били су студенти Правног факултета, старости између 19 и 23 године. Потицали су из добростојећих београдских породица и нису имали никакву криминалну прошлост. Банду су чинили: Војислав Божиловић (осуђен на 20 година затвора), Далибор Губеринић (осуђен на 14 година затвора), Милета Ракочевић – „Пашић” ( осуђен на две године затвора), Миладин Живковић (осуђен на три године затвора). Александар Жунић, Зоран Вучековић, Бранко Гајић и Снежана Рајшић, добили су условне казне. Околности за појаву овакве банде биле су идеалне. Земља је била у ратном хаосу. Ауторитет и ефикасност државних органа, полиције, војске и правосуђа био је видно ослабљен. Било је јако добро време за деловање криминалних и других неформалних група, које су узимале правду у своје руке.
Деловање банде с Правног факултета унело је праву пометњу и међу криминалце и међу полицајце. Њихов начин рада био је потпуно нов и другачији. Као оружје, користили су аутоматски пиштољ Шкорпион, калибра 7,65 мм. Пиштољ је био малих димензија, велике брзине гађања и малог трзаја приликом дејства. Ово оружје, тада, било је у употреби у војсци и полицији. Полицији је било потребно неко време да утврди да су сва разбојништва урађена уз употребу Шкорпиона. Дела, која је банда извршила, била су нарочито сурова:
Бранислав Караџић, директор „Младог туриста”, убијен је 6. априла, 1992. године, на Новом Београду, испред зграде у којој је становао. Разлог: имао је добар ауто, који су разбојници хтели да присвоје. Затим је следло још неколико тешких злочина.
Убили су продавачицу у златари „Мајданпек” и однели четири килограма златног накита. Листа злочина наставља се убиством неколико поштара од којих су отимали торбе с новцем. У то време поштари су, још увек, доносили и исплаћивали пензије на кућне адресе. Све то је изазвало велику пометњу и у београдском подземљу и у полицији. У потрагу за том бандом кренули су и криминалци и полиција. Потрага је уродила плодом. Полиција је, преко својих веза у подземљу, добила дојаву да извесна особа нуди веће количине златног накита на продају. Поставили су заседу и убрзо ухапсили Воју Божиловића. Он је открио друге учеснике групе. Тиме је та афера била завршена.
Кад сам касније, једног од њих упитао зашто су све то радили, изустио је само једну реч: „Адреналин!”
Моје је мишљење да су млади чланови ове групе хтели да се идентификују с тада врло популарним жестоким момцима београдског подземља и то је било погубно за њих.
Циндра
За разлику од агресивних разбојника, који су, уз употребу хладног или ватреног оружја отимали новац од својих жртава Циндра је био господин лопов. С презиром је говорио о разбојницима који су користили оружје током извршења дела. За такве је имао одомаћен затворски израз сисе. Таквих је у затвору било пуно. Поготово што се појавила још једна пошаст. Наркоманија је узимала маха. Наркомани у апстиненцијалној кризи, нису бирали средства да дођу до новца за куповину дроге. То су кривична дела у вези с болестима зависности. Наркомани често одговарају и за недозвољен промет дроге. Али, Циндра није био из те приче. Његова специјалност су биле браве и сефови. Цео посао се одвија отприлике овако: Екипа истипује објекат у коме се налази када с новцем. Кад то ураде, на сцену ступа Циндра. Он елегантно поотвара сва врата и на крају и саму касу. Елегантно и без насиља и жртава. Плен се подели. Циндрин део иде у штек, јер су сви знали да ће Циндра први пасти због тога што је, такав савршен рад, био и његов препознатљив рукопис. Врло брзо би га проналазили и хапсили. Циндра никад није одавао саучеснике. Због тога је добијао строже казне, али никад се није жалио због тога. Сећам се једне ситуације у којој је Циндра, због грешке затворске администрације, одлежао шест месеци више. Рекли су ми да ће бити пуштен одмах на слободу, ако потпише изјаву да неће тужити затвор због те грешке у обрачуну казне. Кад сам то пренео Циндри, насмејао се и рекао: „Ма, нема проблема, васпитачу, само нека ми тих шест месеци обрачунају у смањење казне, кад следећи пут дођем!” И, тако је и било.
Своје вештине у отварању брава и сефова, Циндра је демонстрирао и у затвору. Био је врло коректан осуђеник, врстан мајстор и јако добар бравар. Стругови и глодалице су му били специјалност. Могао је, од метала, да направи покварени део за машине у пресерају, кључеве за браве и сличне ствари. Неки од таквих догађаја су постали затворске легенде. Једној сам и ја присуствовао. Наша начелница је, у својој канцеларији, имала масиван писаћи сто с фиокама које су се аутоматски затварале. У тренутку непажње, оставила је кључеве у једној од фиока и затворила ту фиоку. Брава се аутоматски затворила заједно с кључевима у фиоци. Ништа се више није могло учинити. Једино решење било је да се сече и уништи скупоцени, резбарени сто. А онда се неко сетио Циндре. Рекли су ми да доведем Циндру у Управу. Кад сам му рекао шта се од њега очекује и тражи, рекао је да ће ту браву отворити гратис, јер му је наша начелница била симпатична, јер је, у некој прилици, била љубазна према њему. Дакле, дошао сам с Циндром у начелницину канцеларију. Циндра је погледао сто, а затим је од једне колегинице затражио укосницу, коју је имала у коси. Замолио је све присутне да напусте просторију, да не би откривао своје професионалне тајне. Сви смо се удаљили, а Циндра је, за само пар секунди, укосницом отворио фиоку стола и извадио кључеве. Кад сам га враћао у павиљон, питао сам га да ми покаже шта је урадио с бравом. Само ме је искоса погледао и рекао: „Знаш шта, васпитачу, ти си рођен да будеш поштен човек и то и остани. И ја сам тако почео – из радозналости. И тако сам дошао до овога, где сам сада. Нека свако од нас остане на свом терену!” Морао сам у себи да признам да је био у праву.
Следећи догађај одиграо се отприлике овако. У посету затвору, дошао је помоћник Министра за правосуђе и општу управу. Довезао га је неки млади, надобудни возач у новом Форду који је имао аутоматско закључавање врата. На седишту у ауту, остали су кључеви од кола и ташна помоћника министра с документима. Кад су високи гости сели код управника Дома да попију кафу и пиће, схватили су да нису понели ташну с документима из кола. Послали су возача да донесе ташну. Несрећни возач је могао само беспомоћно, да кроз прозор закључаних кола, гледа кључеве и ташну, како се башкаре на седишту.
Кад су Циндру довели код управника и кад је чуо шта се од њега тражи, Циндра је хладнокрвно рекао: „Може, али то ће да кошта. Пошто су господа из Београда, из Министарства, то ће за њих да буде, један бокс цигара и флаша коњака!” Згранути управник, помоћник министра, његов возач и присутни командири, покушали су да уплаше Циндру. Кад то није помогло, покушали су да га подмите разним обећањима. Кад ни то није помогло, морали су, на крају, да прихвате Циндрине услове. Циндра је уживао у томе да их све од реда натера да прекрше правила која су сами донели. И поновила се иста прича. Циндра је узео укосницу од једне колегинице. Он, командир (стражар) и возач, пошли су на паркинг да Циндра откључа ауто. Кад су стигли на паркинг, Циндра је захтевао да се сви удаље од аутомобила, а онда је у пар секунди отворио ауто. Стајао је леђима окренут колима. Врата иза њега била су полуотворена. Онда је позвао присутне да приђу и виде да је успео да откључа ауто. Кад су пришли, упитао је: „Господо, где је мој хонорар?” Сви су почели да се смеју, а највише надобудни возач. Циндра је схватио да желе да га преваре. Само је ногом гурнуо врата аутомобила, која су се аутоматски закључала и рекао: „Да поново отворим ауто, цена је сада: два бокса цигарета и два литра коњака! Можете да ме убијете, али врата не отварам!” После много натезања и преговора, Циндри су испуњени сви услови. Кад му је хонорар исплаћен, Циндра је добацио возачу из Министарства: „Ти, уштогљени, много си глуп! Да си био културнији, отворио бих тај ауто и без награде!”
Закључак
Затвор има своја правила игре и своје законе. Људима може бити одузета слобода кретања, али не и она унутрашња, лична слобода. Људско биће је немогуће у потпуности контролисати, ма колико се трудили…
Живота Здравковић