(Седми део)
Ово ми је изговорио човек, који је пуцао преправљеним пиштољем МГ, познатим у жаргону као „Плашљивац”. То је пиштољ који по изгледу личи на прави пиштољ, али производи само буку. Има калибар 6,35 мм, али његова муниција нема убојно зрно, већ само барутно пуњење. Мој штићеник М. Ж. је био миран, породични човек. Радио је као возач и механичар у полицији, некадашњем СУП-у.
Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“Србија ми у сан дошла
Лепа, млада, ко’ некада, као сада
На глави јој венац цветни
Ношњу носи, коса златна вуче се по трави
Лице бело, узвишено
Смејала се и плакала
Из ока јој суза једна
На уснама застала
Усне се мичу, мати проговара
Свети Атанасије Велики
Циљ Очовечења
Предавање могућности познања
11. Када је Бог, Који над свима има власт, кроз Свога Логоса створио људски род, знао је, дакако, и за слабости људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стекне појам о Богу; јер, Он је нестворен, а они су из небића створени; Он је бестелесан, а они су овде доле створени са телом; и уопште, много је недостатности код створених бића да би она могла појмити и познати свога Творца. Па опет, добар какав јесте, Бог се смиловао на човечански род, те људе није оставио без могућности да Га познају, како њихов живот не би био безуман. Јер, каква је корист од створења ако не познају свога Творца? Или како створења могу бити словесна ако не познају Логоса Очевог, у Коме су и постали? Наиме, неће се баш ни по чему разликовати од бесловесних бића ако не познају ништа осим земаљских ствари.
Настави са читањем „О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА“(одломак)
„С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.”
Петар Петровић Његош
На Цетињу 1. маја 1845. године
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.
И заустављен сам у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.”
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави.
Траве шуме тешко као камен.
