Аутор: thecradle

Песма траве

Стеван Раичковић (1928–2007)

Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.
И заустављен сам у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.”
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави.
Траве шуме тешко као камен.

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Шести део)

Велики рат и Србија

После напада из више праваца, српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем. Српске снаге су све више потискиване према Црној Гори и Косову и Метохији. Врховна команда је донела одлуку да се главнина српске војске повуче преко северне Црне Горе и Албаније према албанским лукама Драч и Валона. Ту ће српску војску дочекати савезнички бродови и пребацити је на оствро Крф у Грчкој. Овој одлуци се одлучно супротставио војвода Живојин Мишић, који је сматрао да целокупну војску треба извући из борбеног додира с непријатељем на подручје северне Црне Горе, одморити и нахранити људство, реорганизовати и попунити јединице оружјем, муницијом и људством, а потом кренути у изненадни и одлучни контранапад. Врховна команда, на челу с принцом Александром Карађорђевићем, је одлучно одбила све Мишићиве предлоге и сугестије. Започело је тешко и смртоносно повлачање преко албанских гудура, у народу познато као албанска Голгота. Био је то први случај у савременој историји да територију сопствене земље напупштају: краљ, влада и комлетна војска, као и мноштво избеглица. Војска је морала да уништи и сво тешко наоружање и комору. Губици српске војске током повлачења преко Албаније су били стравични. До албанских лука су стигли изнурени и исцрпљени српски ходајући костури.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

МОЈ ДОМ – МОЈА ПРИЧА

Шта је дом…?

Дом је река, номад, аутентичан и непоновљив – неко ко се воли! Дом је тамо где су људи које волимо. Он је место сусрета са собом и сталним питањем: Ко сам ја? Без њега не можемо. Дом је простор који дише нашим вредностима и најбоља је слика нас самих.

Настави са читањем „МОЈ ДОМ – МОЈА ПРИЧА“

Иди куда те срце води

Сузана Тамаро

Одломак из књиге „Иди куда те срце води”

„Ко зна зашто је најтеже разумети неке најједноставније истине. Да сам тада схватила да је снага основни квалитет љубави, догађаји би вероватно кренули другим током. Али да бисмо били јаки, морамо најпре волети себе, а то значи да морамо сазнати све о себи, укључујући и оно најскривеније, оно што нам је најтеже да прихватимо. Како у томе успети, док те живот својим током вуче напред? То полази за руком само изузетнима. Обичним смртницима попут мене или твоје мајке намењена је судбина гране или пластичне боце: неко те изненада баци, или те ветар донесе у речну струју, а ти се, захваљујући материјалу од кога си сачињен, одржаваш на површини уместо да потонеш. Већ то ти изгледа као победа и зато одмах почишњеш да јуриш у правцу којим те носи струја. С времена на време те неки камен или корење које се заплело око тебе натерају да се зауставиш; останеш ту неко време, а онда се вода подигне и ти си слободан да поново кренеш напред. Док је река мирна, ти си на површини, а када наиђе на брзаке, она те потопи; не знаш куда идеш нити се то питаш; само у најмирнијим тренуцима можеш да посматраш пределе, насипе и шикаре. Више од појединости запажаш облике и боје: пловиш сувише брзо да би видела остало. С одмицањем времена и километара насипи се спуштају, а река се шири; и даље видиш обале, али не задуго. ‘Куда идем?’, упиташ се коначно, али у том тренутку пред тобом се отвара море.”