Драган Јовановић
Србија ми у сан дошла
Лепа, млада, ко’ некада, као сада
На глави јој венац цветни
Ношњу носи, коса златна вуче се по трави
Лице бело, узвишено
Смејала се и плакала
Из ока јој суза једна
На уснама застала
Усне се мичу, мати проговара
Категорија: Српска
Луча микрокозма
Петар Петровић Његош (1813–1851)
(одломак)
„С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.”
Петар Петровић Његош
На Цетињу 1. маја 1845. године
Песма траве
Стеван Раичковић (1928–2007)
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.
И заустављен сам у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.”
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави.
Траве шуме тешко као камен.
НАШИ ДАНИ
Владислав Петковић Дис (1880–1917)
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Један новембар
Иво Андрић (1892–1975)
Студен. Дубока ноћ.
Здалека прозори кућа
светле.
Светлост се стазама точи
ко многих тихих срећа
везаних на платну ноћи.
Косово поље
Васко Попа (1922–1991)
Новембар
Исидора Секулић (1877–1958)
(одломак)
Свугде тишина и зимска стрепња. Сељаци још спавају. Друмом путује ветар и студ.
На пољани све рањено и болно. Трава се насисала влаге, омлитавила и полегла, и као арктичка маховина помодрила од мраза и слане. Овде-онде стручак прозеблог пољског цвета. Испустило га лето кад је бежало испред зиме, и сада лежи, и умире, као рањеник кога су заборавили и обишли.
Настави са читањем „Новембар“
