Категорија: Књижевност

Стеван Раичковић (1928–2007)

Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.
И заустављен сам у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.”
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави.
Траве шуме тешко као камен.

Сузана Тамаро

Одломак из књиге „Иди куда те срце води”

„Ко зна зашто је најтеже разумети неке најједноставније истине. Да сам тада схватила да је снага основни квалитет љубави, догађаји би вероватно кренули другим током. Али да бисмо били јаки, морамо најпре волети себе, а то значи да морамо сазнати све о себи, укључујући и оно најскривеније, оно што нам је најтеже да прихватимо. Како у томе успети, док те живот својим током вуче напред? То полази за руком само изузетнима. Обичним смртницима попут мене или твоје мајке намењена је судбина гране или пластичне боце: неко те изненада баци, или те ветар донесе у речну струју, а ти се, захваљујући материјалу од кога си сачињен, одржаваш на површини уместо да потонеш. Већ то ти изгледа као победа и зато одмах почишњеш да јуриш у правцу којим те носи струја. С времена на време те неки камен или корење које се заплело око тебе натерају да се зауставиш; останеш ту неко време, а онда се вода подигне и ти си слободан да поново кренеш напред. Док је река мирна, ти си на површини, а када наиђе на брзаке, она те потопи; не знаш куда идеш нити се то питаш; само у најмирнијим тренуцима можеш да посматраш пределе, насипе и шикаре. Више од појединости запажаш облике и боје: пловиш сувише брзо да би видела остало. С одмицањем времена и километара насипи се спуштају, а река се шири; и даље видиш обале, али не задуго. ‘Куда идем?’, упиташ се коначно, али у том тренутку пред тобом се отвара море.”

Владислав Петковић Дис (1880–1917)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Настави са читањем „НАШИ ДАНИ“

Васко Попа (1922–1991)

Исидора Секулић (1877–1958)

Свугде тишина и зимска стрепња. Сељаци још спавају. Друмом путује ветар и студ.

На пољани све рањено и болно. Трава се насисала влаге, омлитавила и полегла, и као арктичка маховина помодрила од мраза и слане. Овде-онде стручак прозеблог пољског цвета. Испустило га лето кад је бежало испред зиме, и сада лежи, и умире, као рањеник кога су заборавили и обишли.

Настави са читањем „Новембар“

Дино Буцати (1906–1972)

Пошто сам кренуо да истражујем краљевство свога оца, из дана у дан све више се удаљавам од града, а вести које ми стижу постају све ређе.

Почео сам путовање када сам имао нешто више од тридесет година и прошло је више од осам година, тачно осам година шест месеци и петнаест дана, непрекидног пута. Веровао сам, када сам полазио, да ћу за неколико седмица лако стићи до граница краљевства, али непрестано сам сусретао нове људе и нова места; и свуда људе који су говорили исти мој језик, који су говорили да су моји поданици.

Настави са читањем „Седам гласника“

Наташа Динић

Вилијем Шекспир (1564–1616)