О даху и духу времена

Желимо ли и можемо ли да се мењамо?

Када је 1918. године немачки филозоф Освалд Шпенглер објавио прву свеску књиге „Пропаст Запада” а потом и другу свеску 1923. године, ова књига изазвала је велики успех, али и прави интелектуални шок и буру у најразличитијим круговима западноевропског друштва. Како то у животу многих великих мислилаца и пророка често бива, тек након њиховог упокојења – када се и само време измести у неко ново време – истинитост њихових речи људи полако почињу да откривају и над њима се застајући, питају.

И заиста, сто година касније, сведоци смо Шпенглерове скоро хирушки прецизне дијагностике пропадања западне цивилизације (европске и америчке) коју је историја 20. века јасно потврдила и која се наставља и у овом нашем веку – чини ми се – у још изопаченијој и отуђенијој форми.

Само искрено и дубоко забринут мислилац какав је био Освалд Шпенглер, могао је увидети и без потребе за „small talk-ом” с правом указати на ћор-сокак западноевропске цивилизације, предвиђајући све већи раскорак, између цивилизације и културе. Појавио се човек који је Западу рекао да у њему постоји нешто труло и болесно и да ће га то довести до неминовног пада.

Учење о цикличном току историје и бунт против теорије о прогресу људског друштва, исказани директним и недвосмисленим  језиком једног Немца, оформили су се кроз „Пропаст Запада” у својеврсну филозофију друштва и историје. Побијајући прогресивистичку визију цивилизације као највишег достигнућа до којег је човечанство стигло, Шпенглер о њој говори као о смрти културе и њеном крају.

По њему, историја је скуп биографија независних култура које се налик живим организмима рађају – како би оствариле свој животни потенцијал – пролазе кроз раздобље младости, зрелости и старости и на крају неизбежно умиру.

Шпенглер западној цивилизацији у лице каже: „Ти умиреш!” Доказује јој да је болесна и собом исцрпљена. Опомиње је да је фаустовска и у Гетеовом доктору Фаусту види персонификацију за њен дух отуђености и немира. Он у њој види све знаке пропасти: трку за богатством, све већи број сиромашних и гладних, ратове и револуције, капитализам и социјализам, атеизам, песимизам, цинизам, неморал и демократију које заправо и нема јер је корумпирана, мотивисана и инспирисана једино новцем као својим јединим богом.

Данас, сто година касније, ова Шпенглерова књига је више него актуелна колико због истинитости штива толико због његовог наставка! А он је исписан руком многих аутора, где се готово сви слажу да различитости између Запада и Истока у географском смислу одавно нема.

Запад више није само на Западу, он је свуда око нас! 

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада

Западна цивилизација са својим теоријским претпоставкама, идеологијама и догмама постала је начин живота. И заиста, данас, нема места на свету где нису продрли мириси и укуси западне културе. То је прва цивилизација у историји с истински светским размерама. Чак је и разлика између православља и Запада престала да буде очигледна.

Захваћени пандемијом, изазовима западног атеизма, нихилизма и овим новим ратом у којем је толико тога обесмисленог, имамо ли жеље и воље да се загледамо у своја лица и запитамо: Зашто нам је баш овакво време свима дато? Ко смо, заиста? Шта је смисао и циљ нашег живота? Можемо ли да се више никада не вратимо на оно „старо нормално” јер то „старо нормално” никада и није било нормално. Имамо ли воље да се мењамо, најпре у срцу, у свести, а потом и загрлимо?

Има ли за нас лека, оваквима какви јесмо?

Клопка и спас

Човеков пут од индивидуе до личности дуг је и препун странпутица. „Клопке су бројне, а спас је само један. Но могућности спаса су бројне, као и клопке”, каже нам Франц Кафка.

Уместо да се индивидуа креће путем наслућујуће слободе (од нечега, за нешто), она се затвара у себе и свој груби и слепи егоцентризам, сматрајући се средиштем света, тражећи корист, поен и добитак само за себе.

Да би смо разумели зашто је то тако, морамо се вратити у прошлост и подсетити, када су то кола кренула низбрдо… Морамо се вратити у корене савремене цивилизације који сежу у далеки средњи век и који су опредељени конкретним историјским догађаjима: христијанизацијом Западне Европе и пропашћу Римског царства и конкретним личностима које су својим учењем утемељиле савремену цивилизацију а то су блажени Августин и филозофи Боецијe и Декарт.

Пад Рима пољуљао је веру западног човека у моћ институције што је створило врло непогодно тло на које је пало семе Августиновог учења о човеку као индивидуи.

Уместо хришћанског схватања човека као личности, где је човеку дато да постоји на исти начин као што постоји и Бог, чије је божанство засновано на Његовом личном постојању (заједници Три Личности), створено је учење о човеку као независној јединки која своје постојање црпи из себе саме.

Августин је идентитет човека утемељио на њему самом као субјекту, на његовом унутрашњем животу. Боеције, па касније и Рене Декарт човека су дефинисали као мислећу природу.

Истина је на Западу постала знање потчињено интелектуалним знањима субјекта, па је и живот постао субјективно остварење и Бог схваћен као апсолутни Субјекат. Тако су живот и истина – иначе чињенице односа и заједнице – претворени у антропоцентрични субјективизам. Тако је и сама Црква, одвојена од свог тројичног постојања, претворена у религију. Религију, коју свако прихвата индивидуално и као индивидуа слуша и тумачи њене догмате.

Оног тренутка када се западни човек окренуо себи и својој „сопствености без другости” од тада ће се читава историја Запада кретати у оквиру супртоних полова: јавно-приватно, мноштво-јединка, објективно-субјективно, институција-револуција и на крају постојање и нихилизам.

Индивидуализам није једина одредница западне цивилизације, она се такође темељи на рационализму тј. веку просвећености, који је почео у 18. веку.

Узимајући за мерило постојања и живота људску јединку, а у њој издвојивши посебно ум, коме је доделио место Бога, век просвећености је поставио мислећег човека на трон божанства доделивши му улогу непогрешивог судије у свему што носи, доноси и подразумева живот.

И по први пут у историји, истина се идентификује са својом дефиницијом а знање или поседовање истине с индивидуалним поимањем те дефиниције. Истина се идентификује са сазнањем и одваја од динамике живота. Живот се смешта у храм логике која се уздиже до крајњих ауторитета било под видом моралних правила било као захтев социјалног и културног деловања.

Тако постављена истина толико је релативизована да по тој логици има онолико истина колико и људи који седе за столом и разговарају о нечему. Свако има своју истину јер је сваком његова истина истинита, па што би онда до краја саслушао, а камоли послушао, оног другог!

Какве ли клопке!

У плановима и програмима школских система више се нико не пита ко је Истина! Последице те огромне промене у схватању истине постаће темељ социјалног и културног живота на Западу.

Потом, хронолошки гледано, схоластици усвајају Августинова учења и дефинишу истину као „подударање појма с перцепцијом.” Уметност те епохе, јасније од речи, одсликава ту промену.

Када је у 12. веку у архитектуру храма закорачио шиљасти (преломљени) лук, очигледно је било да је он дошао како би и визуелно удахнуо промену која се већ уселила у простор храма. Тако је у 13. веку и визулено црква постала религија, оног тренутка када је у њој напуштена црквена иконографија у корист религиозног сликарства изазваног инидивидуалним религиозним заносом и усхићењем.

Катедрала Свете Еуланије у Барселони

И заиста, тај занос до данашњег времена траје… И чујемо – можда јаче, него икада – вапај индивидуе као највише вредности либералног света како до непрепознатљивости собом изломљена – гледа у небо и моли за спас.

Али да заокружимо овај део приче: индивидуализам, морализам и политички апсолутизам типични су производи или митологије западне цивилизације који имају врло јасне корене у Августином учењу, међутим, то су све последице, али не и узрок! Поставља се питање шта је узрок и шта је или ко је спас.

Пре него што дођемо до одговора, осврнимо се на још неке психолошке, али и онтолошке категорије у вези са сопственим дахом и духом у процесу креирања даха и духа времена.

Страх и анксиозност

Живимо у времену страха и анксиозности који су у крвотоку данашњег човека. Страх је урођена, генетски програмирана реакција на болни подражај, али страх није само психолошка категорија. Страх је онтолошки јер представља везу између бића и човека, живота, кривице, слободе, смисла… Смрт је у корену сваког страха.

Цар Давид, велики војсковођа, музичар и песник рекао је: „Страх Божји почетак је мудрости”. Нажалост, ова поука често је погрешно разумевана и тумачена јер је поистовећивана са човечијим страхом. Једно је страх „од” некога, а нешто сасвим друго је страх „за” некога. Прича о предлозима у сваком језику много је дубља…

Човечији страх често је везан за самољубље, егоцентризам и нарцисоидност. Човек се потврђује оним што има и често ради оно што други мисле о њему. Неко има новац, неко здравље, неко статус, неко имање и свако је у страху да то не игуби. Оно што човек често не види јесте да заправо у свим овим категорија не поседује ама баш ништа јер су оне променљиве и пропадљиве. Па, ипак, човек све то ради, не би ли некако контролисао свој живот и не само свој, већ често (више несвесно, него свесно) и живот других људи, најчешће својих најближих.

То је и разлог зашто стално нешто радимо (правимо, пишемо, сликамо итд.), ваљда да се не бисмо изгубили у вечности, па онда још потписујемо своје име уз оно што смо прогласили за аутентично и наше, као да ће нам то помоћи када се једног дана светла погасе и станемо пред Вечног.

Контрола је проблем и то што се човек све мање пита на шта ће се или на кога ће се ослонити када једног дана све што је створио нестане.

Пуф!

Страх Божји, није оно што обично мислимо да јесте. То је страх да Бога, као свог небеског Оца, кога ако истински волимо, својим лошим понашњем не треба да повређујемо. Страх Божји значи стално пазити и знати да је једино Господ наш најбољи пријатељ, али и Неко ко је васкрсао с ранама и ожиљцима.

Човек тражи пријатеља у ближњима, детету, жени, куму, идолу, идеологији, ставовима и у Богу. Све те чежње и жудње као реке се уливају у океан свепријатељства Божјег. Све што Бог има у себи, човек може да усвоји собом кроз догађај Христа.

Нажалост, човек много више у себи носи страха човечијег… Зато с правом Џон Адамас примећује када каже: „Страх је темељ већине власти!” А где је страх темељ власти, ту је неминовно и манипулација јер је она испробани начин да некога држите у својим канџама! Они који се баве манипулацијама то јако добро знају и зато управо на страху граде и заснивају своје односе с другима.

С друге стране за настанак анксиозности много је окидача: нагомилани стрес, губитак нечега или некога важног, велика животна промена, промена посла, разне фрустрације и све присутнији страх да се јавно и храбро изнесе страх о нечему…

Мислим да би било језиво прочитати статистику о томе колико вести заснованих на страху сваког дана чујемо или прочитамо у свега неколико минута. Затим колико се милијарди седатива дневно попије у свету или колико младих људи данас пати од анксиозности и у безнађу и губитку смисла (ма шта он био) помишља на самоубиство.

А лечење медикаментима само отклања симптом, али не и изрок! Психотерапија не улази у корен проблема и врло често нема одговор на питања шта је заиста неког човека довело до неке озбиљне неурозе.

Игре глади (The Hunger Games)

Можда више него икада, људи данас показују колико су дезоријентисани и не знају куда иду. Човеку који нема темељ, који изгуби свој центар, свака тачка постаје водиља. Духовна култура даје одговоре на линији вертикале и хоризонтале, интелектуална само пита, а индивидуалистчка исцрпљује и убија саму себе.

Данашњи робовласници који себе називају ослободиоцима, либералима, јако добро знају колико је за човека важно питање слободе.

Унутрашња слобода је свест разумевања себе и света из Божје руке, а не из перспективе духа времена и непријатеља; себе као датости и задатости, да имамо покрет, према нечему, где је сам циљ Логос.

Нажалост, постоје људи који од човека желе да створе добровољне робове, који ће живети с илузијом слободе, у виртуелној стварности јер с таквима је после најлакше манипулисати.

Човеку се нуди и слобода од свога идентитета, где нпр. постоје теорије које кажу да полност није одређена биолошком датошћу, већ слободном одлуком човека да бира свој пол. Није онда ни чудо што данас већ у основним школама на Западу многа деца немајући истинских сазнања о томе шта је заправо сексуалност, под утицајем либералних ставова друштва, себе виде као бисексуалне или хомосексуалне. Бисексуалност је постала толико популарна да у групи од петоро деце или адолесцената (десет до петнаест година) бар троје ће за себе рећи да је бисексуално. Бисексуалност је „кул”, што да не…

Да не говоримо о видео-игрицама и статистикама које нам говоре да до своје седме године, дете које је играло видео-игрице у њима убије преко 10.000 људи! И ту се прича не зауставља јер у многим видео-игрицама оно је изложено гледању малтретирања животиња, криминалном понашању, нереспектовању било каквог ауторитета, простом језику, анархији, хедонизму…

Наравно, све се то представља као безазлено јер се ради о индустрији у којој се обрћу билиони долара, која је богатија од филмске, где је човек најјефтинији артикал, који пола дана саму у нешто „кликће”! И када коначно увидимо колико су нам деца измењена, то је тренутак када све изгледа исувише касно…

Знају данашњи челници моћи да када имете тај испражњени идентитет, човек постаје једна аморфна маса која је погодна за свакојако мешење. И доћи ће и рећи ће таквом човеку да је слободан не само од свог сексуалног идентитета већ и од зла у себи: зависти, пакости, мржње, љубоморе, злурадости, кривице…

Франц Кафка је у „Процесу” рекао да нема човека који прво није крив. Страх као и кривица онтичке су категорије.

Али на Западу кажу да није крив човек, већ ген, природа, средина… Са човека се скида кривица и даје му се да буде слободан од ње… Запад негира кривицу. Нико није крив и нема потребе да се човек бави било каквом исповешћу.

У свему томе, неко је заборавио да у човеку, ипак, постоји нешто са чим се не може тако лако манипулисати, а што се зове савест!

Сваком човеку дата је савест која је орган љубави у њему. Она увек укључује другога јер смо се о некога огрешили и то нас боли. Када кажемо и осетимо да нас савест пече, на правом смо путу да тај проблем решимо, затражимо опроштај – одгрљено поново загрлимо.

Губитак смисла

Пре него што уђемо у причу о губитку смисла, добро је најпре се подсетити шта смисао јесте. Једна од дефиницја каже да је то суштина, садржај, бит, кад свему ономе што се дешава око нас и у нама дајемо неку вредност. Дакле, почињемо од себе. Не постоји човек који бар једном у свом животу себи није поставио питање: „Шта је смисао мог живота?”, што и јесте смисао смисла.

И сама деца, већ између треће и шесте године начињу питања о смислу, а да претходно од никога ништа о њему нису чула. Адолесценција је право време и велика шанса да се у људима пробуди питање смисла. Дакле, свако, пре или касније, било у безнађу или с неким очекивањем долази до питања о смислу и то питање мора да рашчисти.  

Можда је управо у оним свакодневним радњама питање смисла најтеже наћи. По мишљењима неких аутора човек је тај који уноси смисао. Ако је тако: Одакле човеку питање смисла, ако га већ у себи не носи? Ту сад ступа на сцену оно онтолошко и као доказ непобитно а то је постојање Бога!

Стварање Адама, Сикстинска капела у Риму

Неко га у свој живот прими, а неко не. Не налази свако смисао, тачније не открива свако у себи језгро религиозног бића, али свако од нас у животу тражи вредност. Виктор Франкл, примећује да воља за смислом не мора бити религиозна, али је она вредносна категорија људске егзистенције. Међутим, потиснута религиозност, по његовим речима, доводи до губитка воље за смислом. А ту где нема Бога и где нема смисла, лако долази човек индивидуа, па идеологије, либерализам итд.

Данашња свест људи не само да нам није довољна таква каква јесте, већ нас она и одоводи од смисла. Она треба да се мења, проширује, не би ли дошло до преумљења.

Када дођемо до питања губитка смисла, психотерапија не улази у корен и ту  се више него игде открива дефиниција човеког здравља као равнотеже духовног, душевног и телесног у њему.

Смисао је нешто најважније у човеком животу и управо због недостатка смисла данас имамо толики проблем с наркоманијом и зато је толико много самоубистава. Људи се не убијају зато што немају од чега да живе, већ зато што не знају зашто живе!

Уместо закључка

Западна цивилизација одавно умире од разних болешчина а с њом и цео свет. Међутим, она и целокупно човечанство имају Некога ко је, из нама незамисливе љубави, ушао у историју и дао јој нови смисао!

Тај Неко је Господ Исус Христос – Пантократор, Сведржитељ, Неко ко својом руком држи све и на својим леђима носи свакога.

Византијски мозаик Исус Христос Пантократор, 12. век, храм Свете Мудрости Божје (Αγία Σοφία), данашњи Истанбул, некада Константинопољ

Пад је израз човекове слободе. Слобода је у овај свет унела смрт, грех, отуђеност, промашеност… Промашеност је тако постала неотуђиво наслеђе сваког генетског кода. Десила се једна темељна и озбиљна повреда и озлеђеност, што значи да човек више није могао у себе да прими целог Бога.

Потребно је обновљење, али обновљење у почетку. Једно ново састављање у новом почетку. Христос Собом у себи решава тај проблем! Он Собом доноси ново јединство човека и Бога. Тако последице пада: страх, бол, отуђеност, постају нови узроци, нових односа који једино с Њим постају могући. Он доноси наду и смисао, без обзира на којем се одељењу на поликлиници налазили, да ли на пријемном, онкологији, кардиологији, психијатрији… Небито! Сви смо на инфективном јер сви од истог вируса болујемо!

Дакле, од Христовог оваплоћења наовамо историја више није точак, већ поликлиника, где смо сви позвани да се на одељењу интензивне неге, званом Црква, лечимо и спасавомо. А шта би друго за нас људе, који смо природно болесна бића, Бог могао подићи?

Зато љубав уводи човека у личносни начин постојања који је простор индивидуације о којој нам говори Карл Густав Јунг. Индивидуације која нема никаве везе с индивидуализмом, „која би се могла превести као ‘самоостварење’, али не само појединачног човека, већ читаве групе у којој један допуњује другог, све до потпуне слике.”

Ако се сведе само на себе, човек живи у једном загушљивом и затвореном простору, па какам му је лични простор такав му је и јавни. Није онда ни чудо што нам је јавни простор толико испуњен болесним идејама, кичом, шундом, неморалом…

Љубав личношћу, основни је захтев и код! Љубав није заљубљеност и страст, до ње се долази саможртвом и подвизавањем.

Дакле, човек се рађа као индивидуа и постаје личност једино у заједници с Богом, с другим људима, али никако сам са својим екранима, видео-игрицима или већ чиме се у својој самодовољности и самоизолацији задојио.

Треба рећи и да се све ради на томе да се традиција и породица униште, човек направи добровољним робом који није ни свестан своје (не)слободе. Слободан човек не значи „слободан сам да радим шта хоћу.” Једно је личносна, а нешто сасвим друго индивидуална слобода. „Човеку је све дозвољено, али му није све на корист”, учи нас Свето писмо. Господ Исус Христос нам говори да смо „на слободу сви позвани, али не да телу угађамо, већ да из љубави један другоме служимо.”

Зна Он да због страха од бола – болујемо. Издаје боле, клевете боле, шамари боле, окретање главе од стране ближњих боли… Човек је биће бола! Али Христос није дошао да бол, који смо сами створили уништи, већ да болу смисао подари, да све оно за чим жалимо постане могућност освећења!

Многи желе да дођу до смирења, а смирења нема, иако седатива за све има. Смирење није одсуство немира, оно није будустичка равнотежа, оно је утишавање нашег ега.

Једини начин да кривица не пређе у анксиозност је искрено покајање. Кад се човек покаје, он се тада ослобађа и страха. Вера је значајна јер у страдању имамо веру и наду. Ту се све отклања! Не каже се случајно да „болест долази из царства природе, а лек из царства духа”.

Ото Вајнингер (Otto Weininger) је рекао да „није страх од смрти изазвао потребу за вечношћу, већ је потреба за вечношћу довела до страха од смрти.”

Логистику ове пандемије не можемо сагледати, човек се затрпава информацијама, а нема одговор на основна егзистенцијална питања.

Данашњи човек уплашенији је од слободе, него од ропства. Људи су некада писали о слободи, певали о слободи, сањали о слободи, давали свој живот за слободу, тога више нема…

Духовна смрт је став! Наша је одлука како желимо да постојимо – за живот или смрт. Да ли желимо „да се саображавамо свету или да се преображавамо и обнављамо у меру раста висине Христове”?

„Црква је болница, а не судница!” Она је једина болница која исцељује и где излечити значи вратити оболелог у целину, остварити целину, бити у заједници љубави – с Богом, с ближњима и са самим собом. То је тројични синергизам.

Васкрсење Христово

Да ли је ово време само почетак нових искушења, то не знамо. Оно што знамо: још се игра игра и свима нам је дато не само да примимо воду живу, већ да постанемо извор воде живе

док још има времена…

Наташа Динић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *