Друга трилогија Серђа Леонеа (први део)
Бура се полако стишава око Џокера. Ди Сијев универзум је са свих страна преозбиљно схваћен. После, за сада, најогољеније интерпретације најфасцинантнијег Бетменовог противника од стране Тода Филипса и Хоакима Феникса, нека од будућих разрада Готамовских апокалиптичних антиципација може имати смисла, само ако се буде инсистирало на наизглед изокренутој оптици: у релацији протагонисте и антагонисте, јер је већ дубоко у колективно несвесном, ма колико не пристајали то себи да признамо, усађена, узнемирујућа и субверзирана идеја – коју је, додуше, захваљујући многобројним наговештајима, одувек и било могуће разматрати у стриповима и филмовима о Мрачном Витезу – Џокер је херој, а Бетмен негативац.
Мартин Скорсезе је, ничим изазван, у јавним наступима превише пажње посветио Марвеловој продукцији, чиме се уз накнадну препотентну асистенцију некадашњег Дона Новог Холивуда – Френсиса Форда Кополе – наметнуо као један од водећих крсташа у евентуалном корпоративном рату између Нетфликса и Марвела који је већ неко време део Дизнијевог царства. Мартин је убрзо спознао оно, што је заправо одувек знао: у Дизнију финансијске ратове не умеју да губе, касно се сетивши да је у Ирцу чак успео и да изостави Gimme Shelter од Стонса – неформалну химну Добрих момака и Казина. Оскара је добио Паразит. По први пут у историји ове награде, победник у категорији најбољег играног филма и најбољег страног филма је страни филм.
Доналд Трамп је збуњен и жали за филмовима као што је Прохујало с вихором. Спајк Ли је вероватно у хистерији и има ноћне море с Трампом као власником плантаже на старом добром југу. Недостаје нека нова Маргарет Мичел да све то забележи.
С Квентином Тарантином – све је у реду, Жан Бодријар већ деценију и нешто није међу присутнима, постмодернистички декадент нам је испоручио још један симулакрум, своју наопаку бајку – Било једном у Холивуду. Није га брига што се овај филм вероватно не би свидео Алфреду Хичкоку; дрско рачуна на шокантну завршницу с алтернативноисторијским обртом. Не зна са да ли је Квентин икада разумео Хичкокова теоретисања о предности постепеног развијања саспенса над баналним учинком шока.
Није се обазирао ни на скоро пријатељске сугестије Дејвида Томсона да је његов највећи потенцијал у комедији. Томе треба додати и Тарантинов урођени рефлекс за мелодраму. Да ли је свестан да је један од најсуптилнијих романтичних односа у филму деведесетих управо остварио он: у односу између Пем Грир и Роберта Форстрера из Џеки Браун? Његова склоност ка по много чему коинцидентном опусу Педра Алмодовара, такође говори о томе. Тарантинов поздрав Алмодовару, овековеченом пред камерама остаје као један од колегијалних и дирљивих момената у том суровом послу. Тарантино је том приликом Алмодовара и назвао савременим редитељем који му је најомиљенији, с том разликом што се Алмодовар, без обзира каквом ће кемп стратегијом започињати сваки свој следећи пројекат, увек бави љубавним филмом. Суштински реметилачки фактор у Тарантиновим филмовима остаје његов однос према насиљу. Одувек на насиље реагује као пубертетлија који је у плакару свог оца пронашао пиштољ. Било да се ради о сцени одсецања ува у Уличним псима или хомосексуланом силовању у Петпарачким причама, Тарантино на насиље увек гледа очима Патка Даче и Симе Страхоте.
Да, Квентин би био апсолутно генијални редитељ маестралних, легендарних цртаћа из продукција Браће Ворнер с незаборавним Looney Toones и Merrie Melodies ликовима, одмах иза Текса Ајверија и Чака Џонса.
Међутим, Тарантино је најавио како жели да сними хорор, страшан као Фридкинов Истеривач ђавола. Да ли је у стању да се примакне том класику или било ком другом важнијем хорору? Може ли да досегне трансценденталну бруталност потресних и морбидних Мученица, Паскала Лижијеа? Познавајући Тарантинове мутације, врло је вероватно да ће тешко одолети себи и да ће посегнути за хибридним спојем комедије и хорора, с успелом пародијом као узором, омиљеним му Абот и Костело срећу Франкејштајна.
Ако пожели да му филм истовремено буде стварно смешан и страшан, нека се обавезно руководи Давитељем против Давитеља, Слободана Шијана. До тада, у времену Квентина Тарантина и постистине, једина истина у Било једном у Холивуду је она коју изговара Ал Паћино: Серђо Корбучи је најбољи други редитељ шпагети вестерна. Име првог се намерно не изговара. Тарантино не престаје да га проглашава за свог највећег идола. Пред спомињањем његовог имена дрхтаће заувек. Он зна – само је један Серђо Леоне.
Нешто у вези са смрћу
Истоимени наслов ултимативне студије Кристофера Фрејлинга о Леонеу, мимо уобичајених, детаљних и непогрешивих указивања на енормни утицај и Леонеову позицију: једног од водећих чаробњака филмског медија (упркос иницијалном оспоравању) био би довољан и представљао би завршну реч о овом великом редитељу да исти господин прошле године није издао нову књигу, искључиво посвећену – иако се чинило да је и ту тему елаборирао – свом омиљеном филму: Било једном на Дивљем западу.
Некада, као пробни случај за тезе о постмодернизму на филму, првенствено због интертекстуалности која је препознавана у његовим филмовима (Бодријар је Серђа Леонеа назвао првим постмодерним редитељем), остао би подједнако релевантан и да се уздржао од филма након легендарне Доларске трилогије. Цинични антихероји предвођени необријаним Клинт Иствудом у обавезном пончу, уз неодустајање од Серђових иронијских преиспитивања жанра, уступиће место нечему далеко озбиљнијем и емотивнијем, чије се колосалне пропорције ни са данашње дистанце не могу у потпуности исправно сагледати. За шаку долара, За долар више и Добар, лош, зао отвориће пут новој другој трилогији Серђа Леонеа чија ће два филма: Било једном на Дивљем западу и Било једном у Америци вечно бити почашћивана најузвишенијим атрибутима.
Већ далеке 1967. године Леоне је на тему вестерна осећао извесну засићеност и желео је да се посвети другом жанру – гангстерском филму. Надахнут књигом The Hoods, аутобиографијом мистичне фигуре Харија Греја, Леоне је жанровским престројавањем, али и сопственом нарастајућом скепсом поводом турбулентне америчке историје, спознајом амбивалентности америчког мита и својом вечном љубављу према филмовима које је гледао у детињству, почео да смишља свој филм из снова – Било једном у Америци, којим је, наредних више од десет година, био опседнут.
Почетна фаза преговора с америчким продуцентима не наилази на одобравање. Иако је у почетку, као Италијан који снима вестерне, готово доживљаван као лудак, Леоне је са своја три шпагети вестерна уочен и као курентна роба на тржишту. Једино што су продуценти од њега желели је да настави с испоручивањем вестерна у свом препознатљивом стилу. Леоне се премишља, прихвата од Парамаунта понуду која се не може одбити у намери да свом највољенијем жанру одсвира лабудову песму. За коауторе приче ангажује Бернарда Бертолучија и Дарија Анђента, чији ће наглашени интелектуализам у некој од каснијих фаза сценарија савршено амортизовати Серђо Донати, уз подразумевани надзор и допринос самог Леонеа.
Леонеово, Бертолучијево и Арђентово маратонско гледање несагледивог броја вестерна из дотадашње историје, уз позната имитирања глумаца и сцена из филмова, изазиваће међу овом тројицом урнебесне моменте и постаће легенда међу филмофилима, између осталог и зато, што ће у њиховом филму цитатологија заузети значајно место. Остаће одјеци Гвозденог Коња, Трагача и Човека који је убио Либерти Валанса, Џона Форда, Фреда Цинемана и Тачно у подне, Шејна, Џорџа Стивенса, Хауарда Хокса и Рио Бравоа, Ентонија Мана с Винчестер 73. и Човеком са Запада…
Леоне инстиктивно зна да ће овај пут сви ликови имати још наглашеније сиве нијансе. На Бертолучијево наговарање, по први пут код Леонеа, у филму ће знатну улогу имати и жена. На крају ће се испоставити да је Џил Мекбејн централни лик приче.
Знаменити Карло Понти се понудио као додатни финансијер под условом да ту улогу одигра Софија Лорен. Својеглави Леоне се окренуо опчињавајућој Клаудији Кардинале, која је иза себе с Пинк Пантером, Блејка Едвардса и Професионалцима, Ричарда Брукса, већ имала солидну интернационалну каријеру.
Пре тога редитељима грандиозне репутације: Лукину Висконтију у Року и његовој браћи и Леопарду, као и Федерику Фелинију у Осам и по, већ је била муза. Сада је инспирација и Серђу Леонеу. Романтичног бандита ће маестрално одиграти Џејсон Робердс.
Американцима и остатку планете Леоне ће понудити и врхунску субверзију у одабиру глумца за лик негативца. Хенри Фонда који је у свести светске публике с изузтком Тврђаве Апача забележен као праведник; код Форда је још играо и Абрахама Линколна, Вајата Ерпа и Том Џода у Плодовима гнева, одиграће немилосрдног убицу Френка, чија је малигност устоличена већ у првом појављивању у филму – убиством детета. Леоне ће током филма чак и у лику Френка успети да развије одређени кредибилитет.
Габријел Ферзети игра железничког тајкуна Мортона (јасно је играње аутора филма са значењем његовог имена), умирућег сањара, параболичног лика, асоцијацију на сваког бизнисмена и политичара, који упркос симболичној туберколози костију, која је присутна у овој личности да би се указало на корозивност капитализма, не престаје да сања о спајању источне и западне обале Америке, очајнички желећи да иза себе остави нешто велико, не дочекавши да поново види свој вољени Пацифик.
Коначно, лик Хармонике, овај пут стварног човека без имена, надоградњу Иствудовог лика из Доларских филмова, уз све могуће кулминативне психолошке и филозофске импликације тог препознатљивог Леонеовог протагонисте, одгиграће Чарлс Бронсон. Леоне се по навици обратио Иствуду који се у мислима већ опраштао од даље сарадње с редитељем, који је уз надолазећу Клинтову сарадњу с Дон Зигелом, највише допринео обликовању његове глумачке и редитељске персоне.
Леоне је Бронсона релативно дуго чекао – још од За шаку долара. Бронсон је уз Фонду и Џејмса Кобурна, пре Иствуда, фигурирао као главни избор за тумачење тод лика. Мимоишли су се и у За долар више. Након гледања тог филма, Бронсон одлучује да прихвати улогу у Добар, лош, зао, али због обавеза око снимања Олдричевих Дванаест жигосаних, ипак одустаје и ту ролу у својој другој сарадњи с Леонеом заокружује Ли Ван Клиф. Серђо Леоне је Чарлса Бронсона, као и Хенрија Фонду напокон имао у шаци. Бронсон је до сарадње с Леонеом био упечатљиви епизодиста који је због своје карактеристичне физиономије углавном тумачио припаднике мањинских група.
Код Олдрича, у храбром филму, као што је проиндијански Апач, игра епизоду Индијанца; у Вера Крузу је члан Ланкестерове банде који повремено свира усну хармонику (још један подстицај за Леонеа); код Сема Фулера у Лету стреле опет је Индијанац. Потом, један је од Седам величанствених, полумексиканац, полуирац, Bernardo O’Reilly у Старџисовом римејковању Акире Куросаве с којим ће опет сарађивати у Великом бекству где, као и у Дванаест жигосаних, у којем је једини преживели међу осуђеницима – игра Пољака.
Бронсоново лице је педесетих и шездесетих година прошлог века обавезно сугерисало варијацију одређених етницитета. Тако је и код Леонеа, с том разликом што се Бронсону до сарадње с маестром филмске режије никада није поклонила оволика пажња.
Одабир Бронсона, који је код Леонеа – Мексиканац, Леоне ће у неком од интервјуа изјавити да је Хармоника заправо Индијанац и сценом првог појављивања Џил на железничкој станици, у којој су у позадини видни индијанци које третирају као стоку док их буквално дочекују из сточног вагона више него индиректно се трасира могућност за још једну тематску алузивнсот овог филма – спорни амерички третман мањина и (уз аларманту чењеницу да Робердсов бандит, који је белац, има надимак индијанског племена Чејен) један од најтрауматичнијих догађаја из америчке историје – геноцид над Индијанцима.
Човек који је због сиромаштва као дете носио хаљине своје сестре и радио у руднику; који је због хладноратовске параноје педесетих, променио презиме из Бучински у Бронсон; који је добитник Пурпурног срца за заслуге из Другог светског рата; природни глумац, који је толико пута због експлоатацијских филмова из друге половине седамдесетих и током осамдесетих прозиван да је антиглумац – али, који захваљујући Леонеу, коначно с краја шездесетих година и за време наредне декаде, постаје планетарна звезда, култни и најпопуларнији глумац у Европи. Човек од гранита, глумац с бесмртним надимцима: у Италији је Ружни (Il Brutto) у Француској је Свето чудовиште (Le Sacre Monstre), који је за своје лице рекао да изгледа као стена разнешена експлозивом, доживео је да од Серђа Леонеа буде проглашен за најбољег глумца на свету.
Парамаунт је Серђу Леонеу омогућио да снима и у Долини споменика, чије је метафизичке пејзаже овековечио Форд. Уз помоћ Тонина Дели Колија, Леоне успева да демантује изјаву Орсона Велса: Ко се усуди да после Форда снима у Долини споменика, ризикује да улети у плагијаризам.
Неизбежни Енио Мориконе (чија ће сарадња с Леонеом у свега шест филмова по утицају чак превазићи Хичкокову интеракцију с Бернардом Херманом) комплетну музику за филм већ има унапред снимљену. Кардинале, Фонда, Робердс, Ферзети, Бронсон и остали учествују у рађању чуда и на снимању глуме уз Мориконеову музику.
Највећи вестерн свих времена – Било једном на Дивљем западу – бива порођен.
Скорсезе га наводи као синоним за еволуцију у жанру вестерна, једним од најбољих вестерна и филмова уопште. Пол Шредер ће га уврстити у листу филмова из свог филмског канона. Џон Бурмен ће га назвати највећим и последњим вестерном – вестерном, какав никада није виђен. Стенли Кјубрик ће забезекнуто питати Леонеа да му објасни: како то да му Мориконеова музика, једино одговара у Било једном на Дивљем западу, на шта ће му симпатични Италијан одговорити да не брине јер ни он није много размишљао о Јохану Штраусу и На лепом плавом Дунаву, док није одгледао Одисеју у свемиру 2001.
Поетика Серђа Леонеа уочљива је и у Било једном у Анадолији, Нурија Билге Џејлана. Џон Милијус, Волтер Хил, Џорџ Лукас, Стивен Спилберг, Аки и Мика Каурисмаки, Емир Кустурица…, наравно, Тарантино, обожаваће Било једном на Дивљем западу.
Џон Карпентер ће се венчати уз Мориконеову музику из овог филма.
Леонеов галопирајући сентиментализам у споју с меланхолијом, допринеће специфичном темпу скоро трочасовног ламента. Овде нема доминације карневалских интонација којима се превазилази трагична позадина грађанског рата у Добар, лош, зао. Како је указао сам Серђо Леоне, од самог почетка па до краја Било једном на Дивљем западу је плес смрти. Желео је да изазове ефекат упоредив једино с последњим издахом особе која је пред умирањем.
Контемплативна спорост у овом Леонеовом вестерну упоредива је и с филмовима Јасужиро Озуа и Андреја Тарковског. Успео је да нам стави до знања да сви ликови у филму предосећају своју смрт. Мортон свој Пацифик проналази у бари, у којој умире. Френкови покушаји да се оствари као послован човек пропадају и стиже га иронија судбине – тек у самртном часу успева да се сети ко је у ствари Хармоника који га убија. Чејен нас својим хумором спашава да с Леонеом не потонемо у трајну меланхолију. Бива смртно рањен и остаје најљудскији лик у филму, успевајући да се шали с Хармоником, чак и док умире. Херој филма – Хармоника, опседнути осветник, најтајанственија личност Леонеовог опуса, више је утвара, него људско биће, прототип за Иствудов лик у Непознатом заштитнику и Бледоликом јахачу. Збуњује Френка, користећи идентитете покојника. Описујући Хармонику, Чејен Џил каже како такви људи носе нешто изнутра, нешто у вези са смрћу. Чејеново поентирање Хармоникиног карактера преузима Фрејлинг за наслов своје епохалне књиге.
Хармоника перверзно ужива у свирању сабласне мелодије на усној хармоници и у одлагању Френковог убиства, није у стању да одговори на љубав која му се нуди јер је изнутра одавно мртав. Остаје осуђен да заувек лута међу ветровима, како је Скорсезе поетично описао судбину Итана Едвардса из Трагача. Због Хармонике овај филм је у Немачкој преведен Свирајте ми песму о смрти.
Леонеово верно сагледавање америчке историје и мита призива и визуру бајке. О бајкама, као иницијацији у свет имагинације – до краја живота је задржао високо мишљење. Мортон је болесни краљ чије се краљевство распада. Чејен је шармантни кловн и луталица на лошем гласу који не пристаје да изиграва дворску будалу. Френк је ослобођени демон, којег само може да заустави мистериозни витез Хармоника. Џил је бивша посрнула принцеза, која се на крају приче враћа себи и спремна је да учествује у обнови краљевства.
Било једном на Дивљем западу је емотиван до границе бола. Овај филм је абнормалан. Он је аксиоматски, по питању визуелног приповедања. Својом имагинацијом и емотивним потенцијалом претендује да буде не само последњи вестерн, већ и последњи филм – филм о крају света јер за Леонеа је крај Дивљег запада представљао управо то: асполутни крај.
Било једном на Дивљем западу је овоземаљски пандан Одисеје у свемиру.
Кјубрик ће новог човека пронаћи у Звезданом детету, Серђо је једино веровао Џил, која преживљава и у којој проналази наду за рађање новог доба.
Наставиће се…