Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Шести део)

Велики рат и Србија

После напада из више праваца, српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем. Српске снаге су све више потискиване према Црној Гори и Косову и Метохији. Врховна команда је донела одлуку да се главнина српске војске повуче преко северне Црне Горе и Албаније према албанским лукама Драч и Валона. Ту ће српску војску дочекати савезнички бродови и пребацити је на оствро Крф у Грчкој. Овој одлуци се одлучно супротставио војвода Живојин Мишић, који је сматрао да целокупну војску треба извући из борбеног додира с непријатељем на подручје северне Црне Горе, одморити и нахранити људство, реорганизовати и попунити јединице оружјем, муницијом и људством, а потом кренути у изненадни и одлучни контранапад. Врховна команда, на челу с принцом Александром Карађорђевићем, је одлучно одбила све Мишићиве предлоге и сугестије. Започело је тешко и смртоносно повлачање преко албанских гудура, у народу познато као албанска Голгота. Био је то први случај у савременој историји да територију сопствене земље напупштају: краљ, влада и комлетна војска, као и мноштво избеглица. Војска је морала да уништи и сво тешко наоружање и комору. Губици српске војске током повлачења преко Албаније су били стравични. До албанских лука су стигли изнурени и исцрпљени српски ходајући костури.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Пети део)

„Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.”

Судбину једног народа, његове државе, правосудног и државног система, одређује квалитет државног уређења и поверење народа у оне који том државом управљају. Ако су правне и државне норме у складу с обичајним нормама и етиком коју тај народ у суштини свог бића поседује и ако ту нема великог раскорака, онда ће народ државу у којој живи доживљавати као своју и праведну.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Винчанска култура

Будност као одговорност, начин живљења и трајања

Од давнина ратови су пратили историју човечанства и мало је било периода када нисмо ратовали. Ратујемо поново, отуђени од Бога, себе, својих корена и предака, заборављајући да нам је чување мира највећи задатак. И сви траже мир, а мира нема!

Можда нас управо враћање Винчанцима, винчанској култури и поновно загледање у никада случајно пронађени и ископани културни слој Винче, висок око 10,5 м, ту на само 11 км од Београда – као једне од најзинимљивијих живих слика на простору данашње Србије, која нас у својој вертикали црвенкастих, жутих, мрких, пепељастих и црних боја, оруђа, посуђа, накита, фигурина и осталих неистржених тајни – својим ‘великим очима’ позива да је боље упознамо и на тај начин дубље упознамо и разумемо сами себе.  

Настави са читањем „Винчанска култура“

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Четврти део)

Као што је већ напоменуто, у овом тексту, аустроугарска војска је напала Србију из више праваца: из Босне преко Дрине и из Аустроугарске преко Саве и Дунава. Био је то окршај две, по много чему, несразмерне војне силе. Аустроугарска је имала бројчано надмоћнију и боље опремљену војну силу. Насупрот те огромне војске, нашла се бројчано слабија и лошије опремљена српска војска. И та сељачка српска војска у опанцима, потукла је, до ногу, елитну аустроугарску армаду!

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Трећи део)

Краљевина Србија у Великом рату
(1914–1918)

Величина и значај једне земље се увек одређивао према величини територије коју заузима, дакле, границама у којима се та земља налази. Србија је, 1914. године, имала своју заокружену државну територију. Захваљујући великом ауторитету краља Петра I Карађорђевића, који је био најомиљенији владар у целој историји Србије, стекли су се услови да Србија постане заиста напредна и демократска земља. Добар географски положај, демократски устав и почетак индустријализације земље погодовали су и снажном уздизању грађанске класе. Релативно мали проценат становништва је живео у градовима. Већи део је живео у руралним срединама. Све је то водило ка томе да Србија буде самодовољна и у великој мери независна земља, али, та и таква Србија, била је трн у оку и онима на Истоку и онима на Западу.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Српско наслеђе, идентитет и јединство

Бег, тег или загрљај нас и Божјег

Какве све нити везују људе и народе? Есхатолошко као ванвремена дизмензија историје, нуди нам да са својим прецима разговарамо…, а ми: Да ли имамо снаге да се вратимо на почетак, на себе, на њих, на нас или нам је лакше примити туђе, променити или додати себи и ново име, ако треба, јер нисмо били у стању одбранити своје? Заборав као неки свирепи осветник стално настоји да обесмисли Жртву а с њом и визију кад порастем бићу светац на коју смо најпре призвани и позвани. Данас, то је простор за подсмевање и исмевање. Добро нас очигледно познаје, па нам шаље и туђе лихваре. На разним странама, у разним временима нам предати – знакови идентитета да ли су нам још увек у памћењу. Нисмо ли ми наши преци или смо – на тржишту слободе – постали виртуелни пагани, замишљени, умишљени, неки они на које би да личимо…

Настави са читањем „Српско наслеђе, идентитет и јединство“

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Други део)

После смрти кнеза Милоша Обреновића, кнежевски престо у Србији преузима кнез Михаило Обреновић. Био је то други пут да је он сео на кнежевско престо у Србији. Читав период његове владавине био је праћен борбом за власт између династија Обреновић и Карађорђевић. О позадини тих збивања нећемо се бавити у овом тексту јер би нас то одвело у непотребно скретање с основне теме овог текста, па ћемо се овим питањем бавити само у кратким цртама.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Први део)

„Поступај према оној максими за коју можеш пожелети да постане општи закон.” – Кант.

Све је почело једног октобра месеца, далеке, 1981. године, када сам већ био ванредни студент Дефектолошког факултета у Београду. Због чињенице да сам имао већ завршене две Више педагошке школе на групама за Српски језик и књижевност и Музичко васпитање, уписао сам се на трећу годину Дефектолошког факултета на смер за рад с лицима с поремећајима у друштвеном понашању. До овога је дошло сасвим спонтано. Наиме, моја супруга Мира је тада радила у Казнено-поправном дому „Забела” у Пожаревцу као референт за услов и помиловање осуђених лица.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Победе и порази у бици за физички, национални и културни опстанак Срба

Свет се мења вртоглавом брзином у кризи која дуго траје. Сведоци смо историјских догађаја који исписују странице савремене историје света. Међународни поредак, онај, који знамо од 1945. године, руши се и нестаје. Униполарни свет полако умире, а мултиполарни се рађа. Срби, сада, много боље разумеју шта је нацизам и да он није само антијеврејски, већ је и антисловенски и антиправославни. Живећи на граници између римокатоличког/протестантског Запада и ислама и бивајући стално у сукобу с империјама: турском, хабзбуршком, немачком и сада с америчком, српски народ је научио да иза великих речи често стоје лажи и да се никада не сме одвајати од завета (предања) и Господа, али и својих сабљи и пушака. Србија, Република Српска, српско Косово и Метохија, Српска православна црква су, можда више него икада, поново на удару глобализма, који је навелико прогутао колективни Запад. Непријатељи нас нападају и изнутра и споља. На удару је све што је српско: језик, ћирилица, светиње, породица, српска историја и култура, све оно што нас чини онаквима какви јесмо. Имамо ли ми Срби снаге да се изборимо за истину – светосавски и косовски завет – да се од зла, које се надвило над светом, одбранимо?

Настави са читањем „Победе и порази у бици за физички, национални и културни опстанак Срба“

У одбрани добра пред палим маскама Великог инквизитора

Ерозија постојећег светског поретка почела је НАТО агресијом на Србију, 24. марта 1999. године, и од тада ни једној држави у Европи нема мира. САД и НАТО (који од распуштања Варшавског уговора 1991. године, више нема разлога за постојање), као какве утваре лебде над светом, измишљајући непријатеље (јер реалних нема) и тражећи кривце за нове ратове, како би се фокус с домаћих проблема и криза, пренео на неко друго тле и оправдало постојање НАТО-а, а све у име „демократских вредности”, „спречавања конфликата” и „хуманизма”.

Настави са читањем „У одбрани добра пред палим маскама Великог инквизитора“